“Muzicko stvaralastvo Kosova /1990-2010/ kroz prizmu festivala savremene muzike”

Sudbina nove muzike

Jedna od osobina muzike XX veka, bez svake  sumnje, je njeno neprihvatanje u vremenu i u prostoru u kojem se ona stvara. Dovoljan je letimičan pogled na štampani sezonski koncertni program bilo koje velike evropske zemlje, bilo koje prestižne dvorane, na redovni programa radio i televizijskih stanica, ili je dovoljna jedna površna analiza diskografskih izdanja klasične muzike (sve više agresivnija prema današnjem slušaocu i sve više uporna na određivanje njegovog ukusa), i mi bismo potvrdili tačnost ove konstatacije. 

Kompozitor XX veka treba biti srećan ako se njegovo delo realizuje ili objavi, ili ako stigne makar jednom do uha današnjeg slušaoca u onom okruženju u kome kompozitor stvara, dok se o širenju ili popularnost uopšte, ne može se ni govoriti. Varese, Ives, Scelsi su potpuno nepoznata imena današnjih ljubitelja muzike. Poznata imena, koja dominiraju danas koncertnim dvoranama i na listama publikacija svih vrsta, su ona iz XVIII i XIX veka (znači, kompozitori klasične i romantične muzike). Danas ni najuspešniji kompozitori XX veka, za čija dela ne postoji profesionalna sumnja, kao Šenberg, Vebern, ne mogu se upoređivati sa popularnošću jednog Albiniona, Korelija, Pergolezija, itd. (da ih i ne upoređujemo sa imenima kao što su, Betoven, Mocart, Brams ili Šopen). Njihova kulminantna dela ne mogu se upoređivati sa popularnošću minornih dela kompozitora prethodnih vekova.

Festivali nove muzike  /u svetu i u balkanskim zemljama/

Možda su upravo to imali na umu organizatori Festivala moderne muzike u Donaušingenu 1921. godine, gde je održan prvi  festival ove vrste u istoriji muzike, kad su se odlučili za jednu takvu manifestaciju. Verovatno ti isti razlozi su potakli i organizatore Salcburškog festivala (International Society for Contemporary Music), da naredne godine organizuju svoj festival, ali i početak drugih festival u Evropi, kao onih u Veneciji (1926), Frankfurtu (1928), Amsterdamu (1933), Barceloni (1936), Londonu (1937), itd.

Prema istom modelu, šesdesetih godina (negde pre a negde kasnije), počinje organizovanje festival moderne muzike i na Balkanu. Cilj ovih festivala je isti kao i onih organiziranih na zapadu. Na početku su tretirani kao ekskluzivna kulturna, “neobična”, “neserijska” događanja, koja ne pripadaju uobičajnoj koncertantnoj sezoni, ili kao “praznik muzike”, što su u stvari i bila. Ali ako se dublje analizira kontekst u kome se jedan takav festival organizuje, otkriće se da su pravi razlozi mnogo pragmatičniji i ističu novi fenomen – težak polozaj nove muzike u kulturnoj svakodnevici.

Pošto su sezonski koncertni repertoari  preplavljeni delovima klasičkih kompozitora; pošto se ugledni orkestri ne oslanjaju na dela modernih kompozitora u kreiranju svojih fizionomija; pošto se može reći da su operske dvorane isključile modernog kompozitora iz repertoara; pošto su izdavačke kuće orijentisane uglavnom na profit, edituju modernum muziku samo reda radi – zbog svih tih razloga, promotori savremene muzike, svesni stvorenih okolnosti, poćinju stvaranja uslova za osnovno preživljavanje moderne muzike – osnivanjem specijalizovanih festivala muzike. Ti promotori, u većini slučajeva, su direktni stvaraoci ove muzike ili muzičari koji veruju u nova stvaranja, i ne žele priznati istorijski poraz, prouzrokovan konfrontacijom sa muzikom prethodnih vekova. Iako na ovaj nacin, organizacijom festivala /i koji izgledaju kao neka vrsta umetničkog getoa/, stvara se rizik potpunog kraha moderne muzike u odnosu na muziku prošlih vremena.

U preambulama stvaranja ovih “getoiziranih” ćelija, na njihovim programima ističe se njihova posvećenost, objašnjavaju se naredni koraci, koji su često  veoma ambiciozni, ali u suštini predstavljaju jedan moto –  “spasimo što se još može spasiti”.

Festival i moderni mecenizam (država)

U toj dramatičnoj situaciji savremene muzike, nisam pomenuo ulogu države, državu  kao modernog mecene, koja pred sobom ima model tradiciju mecenizma prethodnih vekova (kraljevskih dvorana), ili plemićkih ljubitelja umetnosti. Država više ne podržava umetnička dela savremene muzike, dakle dela stvorenih u njihovom vremenu. Država, ne preduzima ništa ozbiljnije na poboljšanju ovog stanja uz pomoć brojnih mehanizama sa kojima raspolaže. Na Balkanu, gde institucije potpuno zavise od politickih moćnika (koji upravljaju državnim budžetom), gde moć donošenja odluke je velika i, ne retko, autoritativna (možda zbog nedostatka demokratske kulture?), problemi se multicipliraju. Mnogo puta nekontrolisanim finansiranjima drugih oblasti, i često diskriminantnim finansiranjem, moderna muzika je definitivno na ivici opstajanja, tj. ona je na periferiji kulturnog prostora.

Muzički festival u balkanskom kontekstu – specifičnost njenog postojanja

Bez obzira na stvoreno stanje, festivali doprinose novom načinu promocije muzike. Festivali stvaraju nove mogućnosti razvoju muzike, stvaraju bolju i pogodniju mogućnost komunikacije među umetnicima itd. Šta više, ako se posmatra muzička realnost regiona, videćemo da su festivali moderne muzike jedina aktivnost koja na programski i sistematski način promoviše novu muziku i jeste jedina manifestacija koja može vratitit izgubljeni prostor.

Dok se festivali koji se održavaju u zapadnim zemljama sve se više usredsredjuju u promociji univerzalnih vrednosti nove muzike, festivali u balkanskim zemljama su veoma upućeni (ili potpuno) na promociju nacionalne muzike. To je veoma razumljivo i očekivano, kad se zna u kom položaju se nalazi njihova savremena muzika, i u kojoj meri je njihova muzika progonjena iz redovne koncertne sezone. Upravo, takvo iskustvo je postojalo (a mislim da i danas jeste) u svim nacionalnim sredinama bivše Jugoslavije. Sve te sredine su imale svoje festivale savremene muzike. Možemo predpostaviti da je ista praksa, ili slična praksa je i u Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj, itd. Naravno, u pojedinim centrima, stanje moze biti i nešto bolje od ostalih, ali fenomen koji se pojavljuje je zapravo isti.

Festivali moderne muzike na Balkanu preuzimaju dodatne zadatke, zadatke koje redovna koncertantna sezona ne ispunjava.

Muzičko stvaralastvo u zemljama jugoistocne Evrope

Posle velikih promena u ’90-im godinama /znaci upravo u ovom periodu o kome raspravljamo/, gde se polako prevazilazi faza zatvorenih društava, u našim sredinama se menjaju izvesni prioriteti. Upravo tim stremljenjem naših sredina ka stvaranju jednog tipu “otvorenog društva”, menja se i ambicije promotora festival. Ambicije se sada povećavaju i šire. One se sada usmeruju ka integraciji u  mnogo širem planu, znaci stvara se direktna veza izmedju nacionalne muzike i evropskih savremenih dogadjanja. Regionalna saradnja se znatno smanjuje.

Potvrđivanje “novog izraza”

Modernim festivalima preostaje (verujem i u svim našim mestima) i nadalje prioritet- afirmacija novog izražaja. Veoma je važno da festivali donesu nešto novo, nešto što standardni koncertni život ne može ponuditi ili nikako ne može ponuditi. Festival ostaje  katalizator i najbolji stimulans za nova dela i kao poziv kompozitorima da prikažu svoja najbolja ostvarenja. S’druge strane, potencijalni slušalac je spreman za nešto tako, njegova radoznalost je razlog da se uputi u koncertnu dvoranu. Takođe, veoma je značajno da predstavljanje bude atraktivno (znači, ne uvek konvencijalno). Slušalac dolazi na “jedan neobičan događaj”, na “excesivni koncert”, i festival treba doživeti kao praznik gde “će uvek biti neočekivanih poklona”. Drugi element, koga je veoma teško realizovati na festivalima nove muzike, je nivo i renome umetnika. Koncerti na festivalima treba da predstave izvanredna imena. Velike festivale stvaraju veliki umetnici. Upravo nastojanjem da se uvrste u programima festival savremene muzike, veliki umetnici, stvara se  veća šansa da se publika vrati na.

Iskustvo koje mi imamo u zadnjih deset godina na Kosovu je sledeće: neki festivali sa međunarodnim karakterom koji se danas održavaju na Kosovu, su uspeli predstaviti imena potvrđenog međunarodnog renomea, čime je skrenuta pažnja publike; prema tome, dobijamo pravo verovati da vrhunski umetnici i dobro smišljen program dovodi  publiku u dvoranu.

b) Festival kao način međukulturnog upoznavanja i komunikacije

Jedna druga dimenzija ovih festival, vrlo značajna, jeste saradnja naših sredina sa evropskim umetnicima i ansamblima, i zapravo kulturno sučeljavanje u jednoj jačoj konkurenciji.

Upravo ova dimenzija uklapa se u opštim nastojanjima naših sredina ka novim integracijama.  S’toga, ovakav vid saradnje i međusobno kulturnog poznavanje može biti privlačno za institucije naših država u smislu pravednijeg finansiranje, to jest, za jednu realnu podršku koja bi pomogla poboljšanju položaja nove muzike uopšte.

Sadašnja situacija je takva da su naše (balkanske) kulture više opredeljene i više upućene

na uspostavljanju saradnje sa razvijenim evropskim sredinama, zato što poznavanje i promovisanje njihove kulture u tom kontekstu je značajnije i  atraktivnije za njih.   Znaći regionalna saradnja je sve manja i manja, jer za to postoji sve manji interes.

Regionalna saradnja

Ovde treba istaći da je saradnja sa evropskim zemljama uslovljena ulogom stranih fondacija. Prisetimo se kakvu ulogu imaju fondacije kao što su: Britanski savet, Pro Helvetia, Kulturni Francuski Centar u Zagrebu, Sofiji, Beogradu, Skoplju, Tirani ili u Prištini.  Kao što se zna, uvek u tim saradnjama se predpostavlja, i stvaranja programa sa autorima tih zemalja. Takva saradnja je neminovna za naše sredine, a za našu kosovsku sredinu je od prvobitnog značaja, jer je to prakticno jedina mogučnost očuvati umetnički nivo nasih manifestacija. Medjutim, u drugi plan se stvlja regionalna saradnje, jer za to nema finansija anema I interesa. Stoga je paradoksalna okolnost da je za jedan naš festival jeftinije pozvati jedan ansambl iz Velike Britanije, Nemačke, Kanade ili Japana, nego ansambl iz susednih zemalja(!).

U budućnosti, ne zanemarujući  ni u jednom trenutku odnose sa evropskim zemljama, treba pronaći mogućnosti I prilike za veću međubalkansku saradnju. Nedavne inicijative između Kosova i Bugarske, Kosova i Hrvatske, i svakako Kosova i Albanije, ‘Balkanske većeri u Sofiji’, ili ‘Orkestra bez granica’ (NBO), su pokazali  da je saradnja moguća.

 Kumtesë për Tubimin shkencor në Akademinë e Shkencave dhe të Arteve të  Malit të Zi – janar 2013